Priča o Stevi Popovu

Neke priče ne mogu stati u udžbenike. Neke ljudske veličine ne mogu se izmeriti činovima, ordenjem ni titulama. Među takvima je I Stevan Steva Popov, pilot, heroj nevidljivih frontova, tiha senka koja je štitila svetlost u najmračnijim vremenima, čuvar dostojanstva ljudi u najtežim trenucima.

Danas, dok vreme briše granice, a zaborav pokriva istinu, njegova priča lebdi iznad istorije kao jedno usamljeno krilo koje još čuva čovečnost u sećanju naroda.

Rođen 1948. godine u selu Izbište, kod Vršca, Steva je odrastao u duhu jugoslovenskog optimizma, u zemlji koja više ne postoji. Avioni su za njega bili više od mašine — bili su snovi na motorni pogon. Nije bio samo vojnik , bio je čovek sa dušom.

Početkom devedesetih, dok su se snovi o bratstvu i jedinstvu raspadali pod granatama, Popov, tada kapetan JAT-a, činio je ono što bi malo ko smeo. Koristeći svoje pilotske veštine i pristup civilnim letelicama, samoinicijativno se uključio u humanitarne misije. Bez naređenja. Bez aplauza. Bez očekivanja. Leti jer oseća da treba. Leti zbog ljudi.

Iz opkoljenog Sarajeva, grada čiji su dani bili ispresecani snajperskim hicima, a noći granatama, Steva je evakuisao izbeglice. Više od 40.000 ljudi u preko 700 letova prošlo je kroz njegove misije. Među njima su bili deca, starci, ranjenici, žene svih vera i nacija. Nije birao. Nije pitao za prezime. Samo je spuštao rampu. Samo otvarao vrata.

„Ne letim ja zbog naredbe. Letim zbog duše.“ , rekao je.

Za mnoge ratne veterane i izbeglice, Steva nije bio samo pilot, već zvezda vodilja kada su se gasile sve druge svetlosti. Njegov avion bio je let do slobode, let do dostojanstva.

A oni što ga pamte . ne pamte samo let, već i ruke koje nisu puštale. U vremenu kad je mnogo toga palo, on je bio jedan od retkih koji su  ostali uzvišeni.

Momo Kapor mu se odužio romanom “Poslednji let za Sarajevo”, a još jedna priča ostaje upisana zlatnim slovima: kada je fudbalska reprezentacija Jugoslavije izbačena sa Evropskog prvenstva u Švedskoj zbog sankcija, niko nije smeo da ih vrati. Niko osim Stevana Popova. Suprotstavljajući se zabranama, preletima i pretnjama, vraća tim kući, poslednjim letom, poslednjim otkucajem otpora.

Ali ono što rat nije uzeo — uzela je birokratija. „Postao sam osoba koju narod poštuje. Nepoznati ljudi i danas mi zahvaljuju na podvigu. Međutim, preduzeće JAT nije cenilo moj profesionalni i plemeniti podvig, a ni moje pilotsko znanje. U 2004. godini proglašen sam tehnološkim viškom i otpušten. Otkaz mi je teže pao od bolesti.“

Te godine preživeo je i operaciju raka desnog bubrega. Bolest je pobedio. Nepravdu nije.

Ali ni herojima duša nije od čelika

Na kraju, kada više nije mogao da nosi tišinu sveta na svojim plećima, kada više nije bilo bitki koje može da vodi Steva Popov je podlegao ne raku, ne starosti , već ranama koje ne ostavljaju ožiljke na telu. 

I, kada je ostao sam sa svojim mislima,  2015. godine, Stevan Popov uzeo je pištolj i zauvek ućutao srce koje je za druge kucalo.

Ipak, nije nestao. Nije nestao, jer sećanje ne može da se ubije. Jer svaki put kad neko izgovori njegovo ime sa poštovanjem, kad neko napiše priču, zapali sveću, ispriča unuku ko je bio onaj pilot što je spašavao ljude iz Sarajeva , Steva Popov opet poleće. Ne u avionu, već u tišini nečijih duša, u onoj čistoj, tihoj veri da čovečnost nije zauvek srušena.

Zato ovaj sajt postoji.

Da Steva ne bude samo vest iz arhive. Da bude sećanje koje traje.

Da nikada ne zaboravimo tihe heroje.

Ni jednog.

Ni tebe, Stevo.